Na­stup vi­o­lin­skog ma­ga Ne­ma­nje Ra­du­lo­vi­ća u sa­rad­nji sa pi­ja­nist­ki­njom Lor Fa­vr Kan u dvo­ra­ni cr­kve Sve­tog Du­ha, do­ga­đaj je ko­ji je dao pe­čat Ko­to­rAr­tu-Don Bran­ko­vim da­ni­ma mu­zi­ke, ali i ci­je­loj cr­no­gor­skoj kul­tur­noj sce­ni. Ne­ma­njin na­stup je kao ča­ro­li­jom svo vri­je­me dr­žao pa­žnju pu­bli­ke, ka­ko vi­so­kim mu­zič­ko-teh­nič­kim do­me­ti­ma, ta­ko i umjet­nič­kim do­ži­vlja­jem. Nje­gov le­žer­ni imidž u du­hu mla­de ge­ne­ra­ci­je svjet­skih umjet­ni­ka: odje­ven u cr­no, ko­mot­nu tu­ni­ku, uza­ne pan­ta­lo­ne i non­ša­lant­no na­vu­če­ne ci­pe­le „mar­tin­ke”, išao je u pri­log iz­gra­đe­nom iz­vo­đač­kom sti­lu. Sva­ku od­svi­ra­nu no­tu, sva­ki po­kret gla­vom i po­tez gu­da­lom is­pra­tio je iz­ra­ža­va­njem emo­ci­ja na li­cu, ko­je je kon­stant­no bi­lo oza­re­no osmi­je­hom. Na di­o­ni­ca­ma ka­da če­ka da Lor za­vr­ši sa svo­jim di­je­lom par­ti­tu­re i da za­poč­ne svo­ju, Ne­ma­nja bi znao da za­ko­ra­či i no­gom lu­pi o pod, ta­ko­đe po­ja­ča­va­ju­ći dra­ma­ti­ku na­stu­pa. Du­ga uko­vr­dža­na ko­sa ko­ja je vi­o­ri­la pri iz­vo­đe­nju do­dat­no je po­dr­ža­va­la i vi­zu­el­no ilu­stro­va­la sva­ku me­lo­di­ju, sva­ki po­kret „Pa­ga­ni­ni­ja 21. vi­je­ka”. Na kra­ju na­stu­pa Ne­ma­nja je po­lju­bio svo­ju vi­o­li­nu, na­slje­đe Đo­va­ni­ja Ba­ti­ste Gva­da­nji­ni­ja iz 1765. go­di­ne (vla­sni­štvo fon­da­ci­je Fritz-Be­hrens Stif­tung, Ha­no­ver).
- Sre­ćan sam što na­stu­pam u Ko­to­ru, ovo je mje­sto u ko­me se su­sre­će svi­jet - sreo sam dra­ge lju­de ko­je ni­sam vi­dio 17 go­di­na. Ne oče­ku­jem pu­no ni­ti u pri­vat­nom ži­vo­tu, ni­ti na sce­ni, ali pu­bli­ka je bi­la div­na, div­ni su svi lju­di od kad smo sle­tje­li ju­če do ovog mo­men­ta, je­dan od naj­ljep­ših kon­ce­ra­ta u ovoj go­di­ni. To su ne­ka osje­ća­nja ko­ja do­ži­vi­mo i mi na sce­ni i pu­bli­ka, ne­kad ni­su ni po­treb­ne ri­je­či da se to ob­ja­šnja­va, jed­no­stav­no se pro­ži­vi do po­sljed­njeg tre­nut­ka taj mo­me­nat - ka­zao je Ne­ma­nja.
Kon­cert je za­po­čeo kom­po­zi­ci­jom „Bal Šem, tri sli­ke iz ha­sid­skog ži­vo­ta” za vi­o­li­nu i kla­vir, ko­ju je švaj­car­ski autor Er­nest Bloh, ka­ko je Ra­du­lo­vić ob­ja­snio, na­pi­sao kad mu je umr­la maj­ka. Usli­je­di­la je imro­vi­za­ci­ja „Ni­gun”, pa „So­na­ta za vi­o­li­nu i kla­vir u c-mo­lu, br.3, op.45” Edvar­da Gri­ga, ko­ja je za­vr­še­na uz ova­ci­je. U pa­u­zi je šti­mer na­šti­ma­vao kla­vir, što ina­če ni­je uobi­ča­je­no. Dru­gi dio kon­cer­ta po­čeo je re­mek-dje­lom Se­za­ra Fran­ka, „So­na­tom za vi­o­li­nu i kla­vir u a-du­ru, M.8”. Ra­du­lo­vić je re­kao da ovo dje­lo do­ži­vlja­va kao „fi­lo­zo­fi­ju ži­vo­ta” i da je pri­vi­le­go­van što već niz go­di­na di­je­li sce­nu sa Lor Fa­vr Kan. Na­stup su za­o­kru­ži­li „Ba­let­skim sce­na­ma, op.100” Šar­la Ogi­sta de Ber­li­oa, po­sli­je ko­jih su usli­je­di­le bur­ne ova­ci­je i upor­ni apla­u­zi, te su umjet­ni­ci tri pu­ta iz­la­zi­li na sce­nu da se po­klo­ne i na kra­ju iz­ve­li još dva bi­sa: vir­tu­o­zni Mon­ti­jev „Čar­daš” i no­stal­gič­nu Dvor­ža­ko­vu „Pje­smu”.
- Ma­lo je re­ći da sam odu­še­vlje­na, stvar­no je ve­li­ki ta­le­nat, nje­go­va teh­ni­ka je sa­vr­še­na, ton je iz­van­re­dan i ta emo­ci­ja ko­ja se osje­ća dok on svi­ra is­pu­nja­va ci­je­lu sa­lu, ne znam ka­ko to da opi­šem, stvar­no je ča­rob­no - ka­za­la je Je­le­na Jo­vo­vić, vi­o­li­nist­ki­nja.
Me­đu pu­bli­kom u pr­vim re­do­vi­ma bi­la je i Du­ši­ca Kor­dić, pro­fe­sor­ka vi­o­li­ne, ko­ja je sa Ne­ma­njom za­jed­no stu­di­ra­la u Be­o­gra­du u is­toj kla­si kod prof. De­ja­na Mi­haj­lo­vi­ća.
- Za­jed­no smo sta­sa­va­li u mu­zič­kom i sva­ko­ja­kom dru­gom smi­slu, ja­ko du­go se ni­smo vi­dje­li. Bi­lo je vi­še ne­go dir­lji­vo, naj­vi­še me dir­nu­la Fran­ko­va So­na­ta, po­što smo je pri­je de­se­tak go­di­na za­jed­no svi­ra­li, pa me vra­ti­la u ne­ka li­je­pa vre­me­na. Vo­lje­la bih da po­no­vo na­stu­pi­mo za­jed­no, u ve­li­kom sti­lu, mi­slim da bi pro­fe­sor bio ja­ko sre­tan - ka­za­la je Kor­di­će­va za „Dan”.
Ne­ma­nja Ra­du­lo­vić će na­kon Ko­to­ra sa svo­jom an­sam­blom „Đa­vo­lji tri­ler” na­stu­pi­ti u Pa­ri­zu i na Azur­noj oba­li, a od­mor ga oče­ku­je tek u sep­tem­bru.
M.D.PO­PO­VIĆ


Eks­klu­zi­va uz le­pe­ze

Ula­zni­ce za kon­cert bi­le su ras­pro­da­te već ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je, a u kon­cert­noj dvo­ra­ni na­stup je pra­ti­lo pre­ko 200 lju­di, ko­ji su ima­li eks­klu­ziv­nu pri­li­ku da uži­va­ju u vir­tu­o­znom na­stu­pu umjet­ni­ka, ko­ji lje­po­tom mu­zi­ci­ra­nja osva­ja svjet­ske dvo­ra­ne. Vi­so­ka tem­pe­ra­tu­ra u ma­loj dvo­ra­ni is­pu­nje­noj ve­li­kim bro­jem lju­di, uz dva er­kon­di­šna, či­ji ras­hlad­ni efek­ti sko­ro da se ni­su osje­ća­li, di­je­lom su ote­ža­li na­stup vi­o­li­ni­ste, ko­ji je po­vre­me­no ma­ra­mi­com bri­sao če­lo, dok su u pu­bli­ci „ra­di­le le­pe­ze”. S ob­zi­rom da je Ne­ma­nja eks­klu­ziv­ni umjet­nik iz­da­vač­ke ku­će „Doj­če gra­mo­fon”, or­ga­ni­za­to­ri su od­mah na po­čet­ku iz­ri­či­to upo­zo­ri­li pri­sut­ne da ne fo­to­gra­fi­šu to­kom na­stu­pa, što je strikt­no is­po­što­va­no. Fo­to­gra­fi­sa­nje je bi­lo do­zvo­lje­no na­kon kon­cer­ta, ka­da je da­vao iz­ja­ve no­vi­na­ri­ma.